Jedna od završnih aktivnosti ovogodišnje kampanje Mesec romskog ženskog aktivizma je sastanak članica Romske ženske mreže i poverenice za zaštitu ravnopravnosti, Brankice Janković, odžan 6. aprila 2016. u prostorijama Poverenika za ravnopravnost.

Ovo je bila prilika da razgovaramo o diskriminaciji Romkinja, posebno o onoj “prikrivenoj”, za koju smatramo i da je sistemska i teško dokaziva. Kao najurgentnija oblast u kojoj treba delovati je oblast zapošljavanja: Romkinje i Romi i nakon završenog obrazovanja teško dolaze do poslova u svojim strukama, a država, u okviru mera u Dekadi inkluzije Roma i procesima socijalne inkluzije, zapošljava pripadnike romske populacije na osnovu projekata i na poslovima koji su isključivo vezani za Rome, čime se i dalje vrši segregacija romske zajednice i šalje poruka da Romi i Romkinje ne mogu da predstavljaju interese svih građana i građanki. Želja onih koji se obrazuju je da rade poslove za koje stiču kvalifikacije ali je to, nažalost, teško ostvarljivo, naročito za pripadnike i pripadnice marginalizovane društvene grupe.

Razgovarale smo o problemima pri dokumentovanju diskriminacije i razlozima zbog kojih romska populacija, iako jedna od najdiskriminisanijih u našem društvu, diskriminaciju najčešće ne prijavljuje. Iako je, svake godine od uspostavljanja kancelarije Poverenika za ravnopravnost, najveći broj pritužbi koje se odnose na diskriminaciju na osnovu nacionalne pripadnosti, upravo od pripadnika/ca romske nacionalne manjinu, i to gotovo svaka druga, još uvek postoji visoki prag tolerancije romske zajednice prema diskriminaciji. Posebno je bilo reči o saradnji i međusobnoj podršci kancelarije Poverenika za ravnopravnost i aktivistkinja Romske ženske mreže u reagovanju u slučajevima diskriminacije.

Poverenica je iznela da je posebno zabrinjavajući odnos pojedinih predstavnika organa javne vlasti prema Romima i Romkinjama, i dodala da su česte pritužbe gde diskriminišu upravo oni na čiju podršku romska nacionalna manjina treba da računa.

Aktivistkinje Romske ženske mreže su govorile i o potrebi da se hitno donesu lokalni akcioni planovi za unapređivanje položaja Romkinja i Roma, kao i da je neophodno da njihovo donošenje bude obaveza svake lokalne samouprave u Srbiji.

Radna prava u našem društvu idu silaznom putanjom, a osobe koje se zapošljavaju honorarno i po projektima doživljavaju kršenje radnih prava na raznim nivoima. Neki od primera su slučajevi koje su zabeležile organizacije iz Romske ženske mreže, a koji se odnose na nesigurnost prava na trudničko i porodiljsko bolovanje zdravstvenih medijatorki, koordinatorki u opštinama i pedagoških asistentkinja. Preporuka sa ovog sastanka je sistematizacija radnih mesta medijatorki u zdravstvu, koordinatora/ki i pedagoških asistenata/inja, a aktivistkinje su dobile podršku poverenice da Republika Srbija na taj način omogući da se diskriminacija Roma i Romkinja smanji.